Iskustvo sa doktorskih studija kliničke psihologije u Ulmu

Potrebno vreme za čitanje teksta: 6 minuta

Kada završite diplomske ili master studije iz psihologije, postavlja se pitanje šta dalje. Ako Vas zanima nauka, želite da radite, ali i dalje se akademski razvijate, onda je radno mesto naučnog saradnika prava opcija. U ovom tekstu ću podeliti svoje iskustvo kumulativnih doktorskih studija psihologije na Univerzitetskoj klinici u Ulmu.

Kumulativnim doktoratom do disertacije i titule

Za razliku od doktoranata u Srbiji, koji plaćaju papreno svoje doktorske studije, ja se mogu pohvaliti da mene Nemačka plaća da studiram. U Nemačkoj rad na univerzitetu spada u posao u javnom sektoru koji ima jasno regulisane platne razrede. Zbog toga se doktorske studije smatraju poslom u javnom sektoru i plaćene su procentualno odgovarajućem platnom razredu. Osim toga, moj doktorat i doktorat mojih kolega na Klinici za dečiju i adolescentnu psihijatriju na Univerzitetskoj klinici u Ulmu ne liči na klasične studije. Mi radimo na projektima, zaposleni smo na 50-65% dohotka, što znači da je to procent koji dobijamo od odgovarajuće plate u javnom sektoru, i u obavezi smo da pišemo naučne radove sa podacima sa projekta. Nakon što napišemo tri rada na sličnu temu, prezentujemo ih na odgovarajućim konferecijama i objavimo u odgovarajućim naučnim časopisima, dobijamo bazu za tzv. kumulativni doktorat. Bitno je napomenuti da se izbor konferencija i časopisa pravi u dogovoru sa mentorom. S obzirom na to da je moj mentor svetski priznat stručnjak, od nas je zahtevao da radove objavljujemo u najeminentnijim svetskim časopisima u našoj oblasti poput Psychotherapy and Psychosomatics, Journal of Child and Adolescent Psychopharmacology i drugi.

Umesto klasičnih predavanja, radimo na projektima i prezentujemo jedni drugima naučne radove

Kumulativni doktorat je znatno kraći od monografije jer je baziran na tri objavljena naučna rada. Mi nemamo ispite, niti klasičnu nastavu, ali učestvujemo u pisanju projekata, koordinišemo projekte od početka do kraja i na kraju analiziramo podatke, objavljujemo radove i prezentujemo rezultate istraživanja na naučnim skupovima. Na klinici i univerzitetu ima dosta interesantnih i korisnih predavanja, koja su većinom dobrovoljnog karaktera, a naša radna grupa nedeljno organizuje sastanke na kojima prezentujemo jedni drugima svoje projekte, nove statističke metode, aktuelne naučne radove iz drugih radnih grupa i zajednički diskutujemo o njima. Mi, doktoranti na klinici, za razliku od doktoranata na fakultetu, ne učestvujemo u nastavi.

Nemački je glavni, ali ima radova i na engleskom

U mojoj radnoj grupi su svi Nemci, osim mene. S obzirom na to da su projekti dosta praktično orijentisani i zahtevaju direktan kontakt sa pacijentima, posao se obavlja isključivo na nemačkom. Sa druge strane, radove pišemo češće na engleskom kako bismo mogli da ih objavimo u stranim naučnim časopisima. U principu, ima projekata koji ne zahtevaju intenzivan rad sa ljudima pa je moguće raditi i na engleskom jeziku. Primera radi, takvih projekata ima iz oblasti neuronauka na Maks Plank institutu.

Za očekivati je da nakon pet godina zaradite zvanja doktora nauke

Trajanje studija ponajviše zavisi od dostupunosti podataka na osnovu kojih pišete radove. Projekti često traju tri godine, tako da neretko se tek u trećoj projektnoj godini može pristupiti podacima i početi sa pisanjem prvog rada. Ipak, često postoje i podaci sa drugih projekata na osnovu kojih se mogu pisati radovi. Bitno je napomenuti da naučni saradnici pišu i naučne radove koji im nisu tema za doktorat. U suštini, rad na projektu je prioritet, a naučni saradnici, iako na ugovorima od 50-65%, neretko provode puno radno vreme na radnom mestu, a doktorat pišu po potrebi u slobodno vreme. Sve to kad se sabere, realno je očekivati da se za nekih pet godina može doktorirati.

Kako do doktorskih studija

Ja nisam konkurisala na doktorske studije, već na radno mesto naučnog saradnika na projektu. Radna mesta naučnih saradnika u većini slučajeva podrazumevaju pisanje doktorata. Moj utisak je da ima dosta takvih radnih mesta, posebno za ljude kojima je svejedno u kom gradu će raditi i koji su fleksibilni po pitanju teme kojom će da se bave. Jedan koristan sajt za sve psihologe koji traže posao, uključujući i rad na projektima sa i bez dokrorata je PsychJob, na kojem sam i sama našla svoj posao. Zaposlila sam se sa diplomom iz psihologije sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, što znači da je naša diploma priznata u Nemačkoj. Ipak, tada sam bila i pri kraju master studija iz psihologije u Nemačkoj, što mi je verovatno povećalo šanse da dobijem posao.

Pročitajte iskustvo sa master studija psihologije na Fridrih Šiler univerzitetu u Jeni

Nemački sam učila godinu dana u tzv. narodnoj školi, ali studije na nemačkom su me, izmedju ostalog, i jezički dobro pripremile za rad u struci u Nemačkoj. Uslov za doktorske studije je diploma ili master iz psihologije, kao i da imate mentora. Mentor je vaš šef, vođa projekta i profesor i u njegovom je interesu da doktorirate jer je za njegov CV bolje da ima što više ljudi koji su kod njega doktorirali. Bitno je napomenuti da postoje profesori koji stalno traže da pišete radove koji nisu za doktorat i da radite na nečemu drugom jer misle da ćete napustite tim nakon što doktorirate, pa gledaju da maksimalno iskoriste vaše prisustvo i u neku ruku tako sabotiraju Vaš doktorat.

Dve diplome iz nemačkog jezika sa kojima možete da upišete svaki fakultet

Perspektiva sa doktorskom titulom iz psihologije

Radna mesta u nauci su po mom mišljenju interesantna, ali dosta stresna i skoro uvek na određeno vreme. Mislim da jedino zakon o nauci dopušta da radite ceo život na određeno. Naučni saradnici su plaćeni sredstvima sa projekata, a ugovor o radu traje koliko i projekat i produžava se ukoliko se produži projekat ili se odobre sredstva za novi projekat. Sa druge strane, meni se jako sviđa što je doktorat krajnje praktično orijentisan, a doktorant nije student u klasičnom smislu koji plaća školarinu, ide na fakultet i polaže ispite, već uči na licu mesta, čita, prezentuje, piše, ide na naučne skupove u zemlji i inostranstvu i još je i plaćen za to.

Rad u kliničkoj psihologiji zahteva veoma napornu specijalizaciju

Sticanje doktorske titule iz psihologije u Nemačkoj Vam neće značajno promeniti život. Najverovatnije ćete raditi isto što i do tada, samo za nešto veću platu. Iako je u Srbiji doktorat osnova za rad u nastavi na fakultetu i sticanje profesure u dugoročnoj perspektivi, u Nemačkoj je to habilitacija. Nisam upućena u ostale smerove, ali na kliničkoj psihologiji ko hoće da se bavi kliničkim radom, mora da upiše edukaciju iz psihoterapije odnosno Psychotherapie Ausbildung, na osnovu koje stiče zvanje psihoterapeuta koje je zakonom regulisano. Edukacija je koncipirana poput specijalizacije, traje tri godine ukoliko se radi puno radno vreme, ili šest godina na pola radnog vremena. Većina ljudi iz mog kruga prijatelja se opredelila za šest godina, jer se tokom edukacije toliko malo zarađuje, da sve što se zaradi, pokriva troškove edukacije, a za osnovne životne potrepštine i smeštaj ne ostaje gotovo ništa. Ko se opredeli za edukaciju na pola radnog vremena, ima obično dodatni posao na do pola radnog vremena. Edukacija, ne samo što je skupa, već je i užasno naporna. Primera radi, kod nas na klinici, postoji mogućnost da se kombinuje rad u istraživanju na 50% sa edukacijom iz psihoterapije na 50%. Pošto istraživanje na 50% gotovo nikad u praksi nije samo 50%, nego znatno više, moje kolege koje kombinuju i jedno i drugo imaju neretko radnu nedelju od do 60 sati. Povrh toga, imaju i jedan do tri vikenda mesečno dodatne seminare. Seminari su petkom do 20h i subotom od nekih 9-17h. Generalno, male klinike po selima, gde nema puno interesenata, nude nešto bolje uslove. Troškovi edukacije su niži, pa je čak i izvodljivo u tri godine uz skroman život sve postići. Gradovi su popularniji, ali su i troškovi znatno veći. Opet, prednost edukacije je u tome što ona, za razliku od istraživanja, nudi relativno siguran posao po završetku.

Mišljenja sam da ovako koncipirane doktorske studije predstavljaju savršen prelaz između školovanja na univerzitetu i rada. Na univerzitetu se stiču znanja i veštine koje su osnova za rad u nauci. Time ne morate posao učiti od početka kada se zaposlite, a opet se dosta čita i piše kao na univerzitetu. Činjenica koja me beskrajno usrećuje je što nema klasičnih ispita. Sa druge strane, osobine koje rad u nauci ne čine tako atraktivnim je klizno radno vreme, u smislu da znate kada ćete doći na posao, ali u stresnim fazama projekta ne znate kada ćete otići sa posla. Uz to, ugovor je vezan za projekat, tako da nije isključeno da Vam se desi da posle nekoliko godina uspešnog rada ostanete bez posla. Da im se to ne bi desilo, mnogi se odlučuju da kombinuju rad u nauci sa edukacijom iz psihoterapije. Jedni se zapošljavaju u nauci da bi popunili rupe u sopstvenom budžetu tokom terapijske edukacije i napuštaju je po završetku edukacije. Drugi, shvataju nakon završene edukacije da praktičan rad nije za njih i u potpunosti se posvećuju nauci. Mišljenja sam da se edukacija iz psihoterapije isplati samo ukoliko ćete provesti život u Nemačkoj. Svima koji žele da rade doktorske studije iz psihologije u Nemačkoj želim puno uspeha 🙂