Plava karta je boravišna i radna dozvola za EU – pandan američkoj zelenoj karti. Plava karta se vadi na osnovu ugovora o radu tako da ću u prvom delu teksta da podelim svoje iskustvo o procesu dobijanja posla, u drugom delu proces vađenja papira u Beogradu, a u trećem delu proces dobijanja plave karte.
Kako sam dobio posao
Većina ljudi u Srbiji nisu zadovoljni svojim poslom, a platom i da ne pričam. Samim tim nisu bili zadovoljni ni ljudi u firmi gde sam radio pa je zbog toga većina mojih kolega uporedo tražila novi posao. Tako mi je kolega prosledio oglas za posao tehničkog crtača elektrotehnike gde kandidati koji znaju nemački imaju prednost. Oglas je bio izdat od novosadske firme bez naznake da se možda radi o mogućem zaposlenju u inostranstvu. Konkurisao sam za posao onako iz zabave bez ikakve pripreme, čak nisam ni ažurirao svoj CV. Pošto je ponuda za posao bila od strane srpske firme moj CV je takođe bio na srpskom. Iskreno, ja sam radio, studirao i nekako podsvesno nisam želeo da menjam situaciju u kojoj se nalazim. Uz to nikako nisam ni očekivao da će od te prijave i biti nešto, jer je i sam oglas bio napisan u četiri reda.
Nakon mesec dana su me telefonskim putem zvali i zakazali termin za razgovor. Bio sam malo zaprepašćen jer ni i kom slučaju nisam ni pomišljao da je moguće da mi se nešto tako desi, a pogotovo ne kao rezultat onog oglasa koji je izgledao krajnje neozbiljno. Firma koja je okačila oglas za posao je naša firma iz Novog Sada koja sarađuje sa Nemačkom i pruža program radi lakšeg odlaska za Nemačku. Program traje četiri meseca na kome obučavaju ljude za montera elektro opreme i drže časove iz osnova Nemačkog. Posle završene obuke nemačka firma obezbeđuje i dostavlja svu potrebnu dokumentaciju, tako da je odlazak preko njih ostvario veliki broj naših ljudi. Kandidat koji je u struci i poseduje predznanje jezika bi preskočio tu obuku i odmah bi išao u Nemačku na razgovor – što je bio moj slučaj. Termin koja mi je zakazala firma iz Novog Sada je bio Skajp razgovor sa dvojicom naših radnika Nemačke firme: jednim radnikom iz ljudskih resursa i jednim inženjerom elektrotehnike. Razgovor je prošao odlično. Počeli smo sa srpskim, gde smo se predstavili jedni drugima nakon čega su rekli nešto o firmi u Nemačkoj u kojoj rade i onda smo prešli na Nemački jezik. Odgovorio sam na ukupno tri pitanja, odnosno da se ponovo predstavim, zašto bih želeo da dođem u Nemačku i šta radim u slobodno vreme. Inače najčešća pitanja koja se odgovaraju u procesu učenja stranog jezika i na koja sam napisao brojne sastave, tako da mi taj deo razgovora nije bio problem. Posle su mi rekli da će za nedelju dana doneti odluku o tome da li će da me pozovu na drugi razgovor, odnosno glavni razgovor za posao u Nemačkoj. Ovog puta sa vodećim čovekom firme koji je naravno Nemac.
Posle nedelju dana dobio sam imejl da mi je za mesec dana zakazan termin u Nemačkoj radi prezentacije firme i glavnog razgovora o mogućem zaposlenju. Sve troškove puta bi preuzeli oni od starta. Iako u tom trenutku nikako nisam očekivao da idem za Nemačku jer sam radio i bio u sredini studija, ipak sam rešio da probam jer sigurno u tom trenutku nisam imao šta da izgubim. Otišao sam za Nemačku gde sam prvo prisustvovao tročasovnoj prezentaciji o firmi – kako o veličini firme tako i o uslovima i pomoći koju nude svim našim ljudima koji dođu da rade. Što preko dokumentacije koju bi spremili preko upisivanja vaše dece u vrtiće, vođenje kod lekara do priče o tome koliko je njima bitno da svi radnici koji rade kod njih budu zadovoljni. Na prezentaciji su bili ljudi koje sam upoznao preko Skajpa i još dva kandidata pored mene. Posle prezentacije smo svi zajedno otišli na ručak nakon koga je usledio razgovor za posao. Naravno kao što su i obećali, troškove puta, smeštaj i skroman ručak je bio o njihovom trošku. Kako za mene, tako i za još dvoje kandidata koji su prošli u takozvani drugi krug odnosno kako smo ga mi zvali: džabe put za Nemačku na jedan dan pa šta bude.
Na razgovoru su prisustvovali direktor i inženjer elektrotehnike, dva prevodioca, od kojih sam jednog već upoznao preko Skajpa, i ja. Ceo razgovor je bio na nemačkom. Posle obostranog predstavljanja, upitali su me za radno iskustvo gde sam im ispričao malo više o mojim ulogama koje sam imao radeći na projektima elektrotehnike. Pošto su videli u mom CV-ju na nemačkom (preveli su ga predpostavljam naši ljudi koje sam upoznao preko Skajpa) da imam diplomu građevinske struke (više škole u Srbiji), pitali su me da li bih želeo da radim u struci odnosno visoko kvalifikovani posao iako je razgovor zvanično bio za tehničkog crtača elektrotehnike. Ideja je potekla od inženjera jer je u njegovom odeljenju bilo mesta. Nakon što sam izrazio interesovanje za ideju, predstavio sam se po drugi put – ovaj put njemu i pritom sam naravno naglasio iskustvo u izradi projekata arhitekture i građevine. Ceo razgovor je trajao oko 45 minuta, iako mi skoro nije bio ni potreban bilo ko od prevodioca, u nekim trenucima nisam znao šta se dešava tokom razgovora tako da nisam imao osećaj da sam ostavio dobar utisak. Rekli su mi da će mi javiti za nedelju dana svoju odluku. Sutradan je usledio telefonski poziv u kome su me obavestili da sam dobio posao i uz to potvrda preko imejla. U njemi su takođe napisali da im odgovorim da li prihvatam posao i ako prihvatam da im pošaljem svoju diplomu kako bi izvršili validnost iste u Nemačkoj – naravno prevedenu na nemački i overenu od strane stručnog prevodioca. Komunikacija se odvijala preko čoveka koga sam upoznao još preko Skajpa i koji je prisustvovao mom razgovoru za posao. Ceo proces od konkurisanja za posao do njihove potvrde o dobijanju istog trajao je dva meseca odnosno od sredine februara do sredine aprila.
Vađenje papira u Beogradu
Sledeći korak je bio da izvadim nemačku vizu i radnu dozvolu. Naravno trebao sam da rezervišem termin u nemačkoj ambasadi u Beogradu. Baš u tom trenutku su bili brojni članci u novinama kako postoje agencije koje uzimaju po 300-500 € samo da bi vam zakazali termin, iako termin može da se zakaže samo preko internet stranice ambasade. Ja sam uspeo da zakažem termin za podnošenja zahteva za zaposlenje – ali tek za dva meseca odnosno sredinom jula. Obavestio sam poslodavca kada sam dobio termin, a nakon mesec dana su mi poštom stigla dokumenta. Firma mi je poslala ugovor od radu, overen dokument o opisu posla koji bih obavljao, obrazac o plavoj karti i formular za vizu (Antrag zur Einreise mit Arbeitsgenehmigung). U ugovoru je bio upisan početak radnog odnosa jun, iako je termin u ambasadi koji sam dobio bio tek u julu. Pored ugovora veoma bitan dokument je opis (formular Stellenbeschreibung) iz koga se vidi da se radi o visokokvalifikovanom radnom mestu. Uz to su mi poslali dokument sa spiskom svih stvari koje ja treba da pripremim. Na primer kopije svih njihovih dokumenta, koje naravno nisu morale biti overene, slike, pasoš, itd. Na dan termina sam ispred ambasade saznao da nemam sva potrebna dokumenta koja su mi bila potrebna. Falio mi je obrazac u kome bih ispunio svoje osnovne podatke. U tom trenutku nisu imali formulare u ambasadi , ali ih je imala agencija pored ambasade koja pomaže ljudima da sakupe dokumenta i verovatno oko zakazivanja termina. Obrasce sa njihovim popunjavanjem naplatili su mi 500 dinara. Tokom termina u ambasadi sam saznao da ugovor o radu koji mi je poslat mora da bude potpisan od strane poslodavca. To je i meni bilo čudno što nije, ali ko sam ja tu da mislim. Inače, čak sam i pre termina u ambasadi što se toga tiče pisao firmi imejl sa još par dodatnih pitanja u vezi drugih stavki ugovora koja su se odnosila na slobodne dane i prekovremene sate. Nažalost nisam dobio odgovor na taj imejl ali sam se vodio time da je bilo vreme odmora pa ga možda nisu ni primetili. U ambasadi su mi rekli da kad mi stigne potpisan ugovor ne treba da zakazujem novi termin već samo da dođem do ambasade i predam ga kao dopunu bilo kom službeniku na ulazu bez potrebe da ulazim u ambasadu. Inače sam razgovor nije bio stresan, bio je na srpskom, iako naravno službenice znaju i nemački, bez bilo kakvih dodatnih pitanja ili možda nekog posebnog razgovora osim naravno u vezi već spomenutog nepotpisanog ugovora. Nakon dve nedelje stigao je potpisan ugovor koji sam odmah predao ambasadi nakon čega sam tri meseca čekao na odgovor. Napokon sredinom oktobra sam dobio potvrdan odgovor i imao sam sve papire u džepu. Ceo proces vađenja papira trajao je nešto više od 5 meseci – 2 meseca čekanja na termin i tri meseca čekanja na izdavanje vize. Tako da ceo proces od konkurisanja za posao do mog konačnog dolaska u Nemačku trajao je 8 meseci.
Vađenje plave karte u Nemačkoj
Kada sam javio svojim novim poslodavcima da mi je izdata viza, morao sam da im kazem tačan datum dolaska. Tad je sledilo saznanje da ću ovaj put sve troškove puta snositi upravo ja, i da jedan deo priče o pomoći o kojoj sam slušao neće biti ispoštovan. Ipak, firma mi je pomogla oko najbitnijih stvari – papira.
Kada sam stigao u Nemačku, prvi sledeći dan sa kolegama iz odeljenja za ljudske resurse otišao sam u kancelariju za strance (Ausländeramt / Ausländerbehörde) gde sam prijavio da sam stigao. Nakon toga smo otišli u opštinu (Bürgeramt / Bürgerbüro) gde sam prijavio prebivalište na adresu firme i dobio potvrdu (Anmeldebescheinigung).
Posle smo otišli do banke da otvorim tekući račun. Zdravstveno osiguranje mi je takođe organizovala firma i samo mi je nakon mesec dana stigao papir, koji sam morao da potpišem i pošaljem osiguravajućoj kući. U roku od mesec, možda mesec i po dana, stigla mi je kartica od banke, plava karta i kartica za zdravstveno osiguranje. Uz plavu kartu dobio sam još jedan papir (Zusatzblatt) koji sam dužan da nosim sa sobom, pored pasoša i plave karte. Kada sam našao svoj dugoročni smeštaj, morao sam da odem do opštine da promenim adresu, pa posle da obavestim banku, zdravstveno osiguranje i naravno administraciju na poslu. Kod nekih sam išao lično i odneo kopiju prijave prebivališta, a nekima sam mogao da je pošaljem imejlom.
Inače ovaj proces vađenja dokumentacije može da traje i kraće, ali je kod mene trajalo nešto duže jer sam imao „sreće“ da mi ne pošalju sva potrebna dokumenta. Na primer, imao sam račun u banci ali nisam mogao da podignem novac jer nisam imao PIN koji mi banka nije poslala jer je falio neki potpis. Takođe sam igrom slučaja saznao da mi zdravstveno osiguranje nije upisalo tačno novu adresu stanovanja kada sam sve predao posle promene prebivališta. Slučajno sam otišao do njih, jer sam u međuvremenu dobio drugu karticu zdravstvenog osiguranja. Službenica se čudila kako imam dve kartice, a onda kad je videla u sistemu, shvatila je da su mi poslali i treću karticu, pa je htela da proveri adresu na kojoj stanujem i ispostavilo se da imaju pogrešnu. Tu mi je već bilo jasno da ni kod njih birokratija ne funkcioniše kao što mi u Srbiji mislimo.
Pomoć firme nisam dobio oko traženja stana, vođenje kod lekara, a kako sam i od kolega mogao da saznam, upisivanje dece u vrtić i ostale stvari nisu baš bile ostvarene. Naravno ono što je najbitnije oko papira, boravišne dozvole, zdravstvenog osiguranja, otvaranja bankovnog računa, vađenje plave karte, koja mi omogućava život ovde naredna tri meseca, pa i u slučaju otkaza su rešili bez bilo kakvih komplikacija.
Nadam se da će vam moje iskustvo i proces kroz koji sam prošao pomoći da dobijete ideju onoga šta može da Vas očekuje ako planirate da idete za Nemačku.
